U svojoj priči Sarrasine, Balzak, opisujući kastrata
prerušenog u ženu, napisao je i ovu rečenicu: „Bila je to prava žena, s
nenadanim strepnjama, iracionalnim hirovima, instinktivnim brigama, naglom smelošću,
usplahirenošću, i sa finom osećajnošću“. Ko to govori? Je li to junak priče
koji želi zanemariti da je kastrat sakriven ispod žene? Je li to Balzak,
pojedinac, koji na temelju ličnog iskustva poznaje filozofiju žene? Je li to
Balzak autor koji iznosi „književne“ pojmove o ženstvenosti? Je li to sveopšta
mudrost? Romantična psihologija? Nikada to nećemo saznati zbog toga što je
pisanje uništenje svakog glasa, svakog izabranog stanovišta? Pisanje je onaj
neutralni, složeni, posredni prostor gde naš subjekt nestaje, ono negativno gde
je sav identitet izgubljen, počevši od samog identiteta pisanja kao takva.
Nema sumnje da je uvek
bilo tako. Čim je neka činjenica ispričana
bez želje da deluje direktno na stvarnost, nego intranzitivno //neprelazno//,
tj. na kraju krajeva, izvan svake funkcije osim da deluje kao simbol, taj će
prekid uslediti, glas gubi svoje poreklo, nastupa smrt samoga pisca, a počinje
pisanje. Ali, smisao se te pojave menja: u etnografskim društvima odgovornost
za pripovedanje nikada ne preuzima neka osoba, nego neki posrednik, šaman ili
prepričavalac čijem se „izvođenju“ — tj. vladanju narativnim kodom — možda
dive, ali nikada ne njegovom „geniju“. Autor
je moderna pojava, proizvod našeg društva koje je, izrastajući iz srednjeg veka,
s engleskim empirizmom, francuskim racionalizmom i ličnom verom reformacije,
otkrilo prestiž pojedinca ili, kako se to plemenitije kaže, „ljudske osobe“.
Zbog toga je logično da je u književnosti pozitivizam, taj sažetak i vrhunac
kapitalističke ideologije, najveću pažnju posvetio „osobi“ autora. Autor još
vlada u istorijama književnosti, u biografijama pisaca, u intervjuima,
revijama, kao i u samoj svesti književnika kojima je stalo da ujedine svoju
ličnost s vlastitim delom kroz dnevnike i memoare. Pojam književnosti na koji
nailazimo u običnoj kulturi tiranski je usredsređen na autora, na njegovu ličnost,
na njegov život, njegov ukus, njegove strasti, dok se kritika još uvek sastoji
uglavnom od tvrdnji da je Bodlerovo delo neuspeh Bodlera čoveka, Van Gogovo
njegovog ludila, a kod Čajkovskog njegovog poroka. Objašnjenje nekog dela
uvijek se traži u muškarcu ili ženi koji su ga proizveli, tako reći uvek na
kraju, kroz manje-više prozirnu alegoriju fikcije, glasa jedne osobe, autora koji nam se „poverava“.
Premda uticaj Autora
ostaje snažan (nova kritika često nije učinila ništa drugo do li da to utvrdi)
samo se po sebi razume da su određeni pisci odavno pokušali da (taj uticaj)
olabave. U Francuskoj je nedvosmisleno Malarme bio prvi koji je uvideo i
predvideo u potpunosti nužnost da stavi jezik umesto osobe za koju se do tada
smatralo da je vlasnik (tog jezika). Za njega, za nas takođe, jezik je onaj
koji govori, a ne autor; pisati znači, kroz unapred pretpostavljenu impersonalnost
(koju nipošto ne valja zamijeniti s paralizirajućom objektivnošću romanopisaca
realista), dostići onu tačku, gde samo jezik deluje, „izvodi“, a ne „ja“.
Celokupna Malarmeova poetika sastoji se tako u ukidanju autora u interesu pisanja
(što znači, kao što ćemo videti, uspostavljanje mesta čitatelja). Valeri, opterećen
psihologijom Ega, znatno je razredio Malarmeovu teoriju, ali se on, budući da
ga je vodila njegova sklonost prema klasicizmu, okrenuo prema poukama retorike,
te nikada nije prestao osporavati i izrugivati se Autoru: on je isticao
lingvističku i, tako reći, „slučajnu“ prirodu vlastite delatnosti, te se celom svojom
prozom zauzimao za u suštini verbalnu uslovljenost književnosti, u poređenju s
kojom mu se svako upućivanje na autorovu subjektivnost činilo čistom
predrasudom. Sam Prust, usprkos na prvi pogled psihološkom karakteru onoga što
zovemo njegovim analizama, bio je
očito preokupiran zadatkom da neumoljivo briše, krajnjom stimulacijom, odnos
između pisca i njegovih likova; učinivši iz pripovedača ne onoga koji je video
ili osećao, niti onoga koji je pisao, nego onoga koji će pisati (mladi čovek u romanu, ali, zapravo, koliko mu je godina
i tko je on? — želi pisati ali ne može; roman počinje kada pisanje konačno
postaje mogućim). Prust je stvorio ep modernom pisanju. Radikalnim obratom, umesto
da svoj život stavi u roman kao što se to tako često tvrdi, on je od svog
života učinio delo za koje je njegova vlastita knjiga bila model… Na kraju, da
ne idemo dalje od prapovesti //praistorije?// modernizma, nadrealizam, premda
nije bio u mogućnosti da jeziku odobri vrhovno mesto (budući da je jezik sistem,
a budući da je cilj pokreta, romantično gledajući, da ruši kodove — što je samo
po sebi iluzija; kôd se ne može uništiti, on se može samo „izigrati“), doprineo
je degradaciji ugleda Autora time što je neprestano preporučivao iznenadno
razočaranje u očekivanju značenja (onaj slavni nadrealistički „trzaj“), poverivši
zadatak ruci da piše što brže može o onome čega sama glava još nije svesna
(automatsko pisanje), i time što prihvata načela i iskustvo da više ljudi
zajedno pišu. Ostavivši književnost (budući da takve razlike postaju nevaljale)
lingvistika je nedavno osigurala za uništenje Autora vredan analitički
instrument, pokazavši da je celina iskazivanja prazan proces, koji može
savršeno funkcionisati bez ikakve potrebe da taj proces izvede ličnost jednog
od sagovornika. Lingvistički, autor nikada nije više od slučaja pisanja, isto
kao što Ja nije ništa više do li
slučaj kada kažem Ja: jezik poznaje „subjekat“,
a ne „ličnost“, a taj subjekat, spolja prazan, čak i od samog iskazivanja koje
ga određuje, dovoljan je uslov da jezik „bude celina“, dovoljan je tj. da to
iscrpi.
Uklanjanje Autora (čovek
bi tu mogao reći zajedno s Brehtom da se radi o pravom udaljavanju budući da
Autor kao da se umanjuje u neku sitnu figuru na krajnjem rubu književne
pozornice) nije samo istorijska činjenica ni delo pisanja; ono radikalno menja
moderni tekst (ili — što je ista stvar — tekst će od sada biti sačinjen i čitan
na takav način da autor bude odsutan na svim njegovim nivoima). Vremenski
aspekt je drugačiji. Autor, kada u njega verujemo, uvek je shvaćen kao prošlost
knjige: knjiga i autor stoje automatski na jedinstvenoj crti koja deli na pre i kasnije. Za Autora se veruje da hrani knjigu, što bi značilo da on
postoji pre nje, da misli, da trpi i živi za nju, da je u istom odnosu
prethodnosti svojoj knjizi kao otac vlastitom detetu. U potpunom kontrastu,
moderni skriptor rođen je u isto vreme kao i tekst, on nije ni na kakav način
snabdeven bićem koje bi prethodilo ili prelazilo njegovo delo, on nije subjekt
kome je knjiga predikat; nema drugog vremena osim vremena iskazivanja i svaki
tekst je pisan tu i sada. Činjenica
je (ili sledi) da pisanje više ne
može označavati operaciju beleženja, zapisivanja, predstavljanja, „opisivanja“
(kao što bi rekli klasici); /pisanje/ pre označava tačno ono što lingvisti,
oslanjajući se na oksfordsku filozofiju, zovu performativnim //koji samim
svojim izricanjem ostvaruje radnju koju opisuje-, npr. molim, obećavam,
zabranjujem//, retki glagolski oblik (koji postoji samo u prvom licu i u
prezentu) u kojem iskazivanje nema drugog sadržaja (ne sadrži nikakav stav)
osim akta kojim je izrečen — poput Ja
izjavljujem kraljeva i Ja pevam
starih pesnika. Nakon što je pokopao Autora, modemi skriptor ne može više
verovati, kao šio je bio patetični stav njegovih preteča, da je ta ruka
prespora za njegovu misao ili strast te da zbog toga, učinivši zakon iz
nužnosti, on mora naglasiti to odlaganja te neodređeno vreme „glačati“ ((„polirati“))
svoj oblik. Za njega, nasuprot tome, ruka, odvojena od bilo kakvog glasa,
nošena čistim gestom zapisivanja (a ne izraza), kreće se poljem bez porekla —
ili koje, u najmanju ruku, nema drugog porekla osim samog jezika, jezika koji
neprestano osporava svoje poreklo.
Znamo da tekst nije
crta reči koje proizvode jednostavno „teološko“ značenje (saopštenje
Autora-Boga), nego je to multidimenzionalni prostor na kojem se raznovrsnost
pisanja, od kojih ni jedno nije izvorno, meša i sukobljava. Tekst je tkivo
citata izvedenih iz neizmernog broja središta kulture. Poput Buvar i Pekiše (Floberov roman), te
dvojice večnih imitatora, u isti čas uzvišenih i smešnih, čija komičnost upućuje
upravo na istinu pisanja kako pisac može samo oponašati gest koji je već prošao,
a nije nikada izvorna. Njegova se jedina moć sastoji u tome da meša pisanja, da
jedno pisanje suočava s drugima, na takav način da nikada ne zastane ni na jednom
od njih. Da je želio izrazili sebe, on bi trebalo barem da zna da je unutrašnja
„stvar“ za koju on misli da je „prevodi“, sama po sebi već gotov rečnik, reči
kojeg su objašnjive kroz druge reči, i tako unedogled; nešto što je na uzoran
način osetio mladi Tomas de Kvinsi, on koji je tako dobro znao grčki i koji je,
kako bi preveo apsolutno moderne ideje i slike na mrtve jezike, kao što Bodler kaže
(u Veštačkim rajevima), „za sebe
stvorio nepogrešivi rečnik, daleko širi i složeniji od onih koji proizlaze iz
običnog strpljenja posve književnih tema“. Nasledivši Autora, skriptor više ne
nosi u sebi strasti, ćudi, osećaje, utiske, nego on nosi taj golemi rečnik iz
kojega izvlači pisanje koje ne poznaje zaustavljanje: život nikada ne čini više
do li oponaša knjigu, a sama je knjiga tkivo znakova, oponašanja koje je
izgubljeno, neizmerno odloženo.
Kada je jednom Autor
uklonjen, želja da se odgoneta tekst postaje potpuno jalova. Dati tekstu Autora
znači nametnuti tom tekstu granicu, znači snabdeti ga konačnim označenim, znači
zatvoriti to pisanje. Takvo shvatanje odgovara kritici, pa ona onda sebi
prisvaja važan zadatak da otkrije Autora (ili njegove hipostaze
//opredmećivanja//: društvo, istoriju, psihu, slobodu) ispod dela: kada je
Autor pronađen, tekst je „objašnjen“ — pobeda je kritičareva. Zbog toga nije
iznenađujuća činjenica da je, istorijski, vladavina Autora bila takođe
vladavina kritičara, niti činjenica da je kritika (i kada je nova) potkopana
zajedno s Autorom. U mnoštvu pisanja, sve treba biti raspleteno, ništa odgonetano;
strukturu treba sledili, pratiti (poput šava /boda/ čarape) na svakoj tački i
na svakom nivou, ali nema ničega ispod toga: prostor pisanja valja preći, a ne
probiti; pisanje neprestano postavlja značenje da bi ga isparilo, sistematski
izuzimajući značenja. Tačno na taj način književnost (od sada bi bilo bolje reći
pisanje), odbijajući da dodeli neko „tajno“ krajnje značenje, tekstu (i svetu
kao tekstu), oslobađa nešto što bismo mogli nazvati antiteološkom delatnošću, delatnošću
koja je zbilja revolucionarna, budući da je odbijanje određivanja značenja, na
kraju krajeva, odbijanje Boga i njegovih hipostaza — razuma, nauke, zakona.
Vratimo se Balzakovoj
rečenici. Niko, nijedna „osoba“ to ne kaže: njen izvor, njen glas, nije pravo mesto
pisanja nego je to čitanje. Još jedan primer učiniće to jasnim: nedavno istraživanje (Vernan) pokazalo je konstitutivnu višeznačnu
prirodu grčke tragedije, tekst koji je satkan od reči s dvostrukim značenjima
koje svaki lik shvata jednoznačno (to večno razumevanje upravo je „tragično“); no
ipak postoji neko ko razume svaku reč, i ko, štaviše, čuje gluvoću likova koji
govore pred njim — a taj neko je upravo čitalac (ili, ovde, slušalac). Tako je
otkrivena potpuna egzistencija pisanja; tekst je sačinjen od mnogostrukih
pisanja, Izveden iz raznih kultura, te ulazi u međusobne odnose dijaloga,
parodije, osporavanja, no postoji jedno mesto gde ta mnogostrukost nalazi svoje
žarište, a to mesto je čitalac, a ne, kao što se do sada govorilo, autor.
Čitalac je prostor na kojem su svi citati koji čine pisanje zapisani, a da pri
tome ni jedan od njih nije izgubljen; jedinstvo teksta ne leži u njegovom
poreklu nego u njegovom odredištu. No to odredište više ne može biti lično; on
je jednostavno onaj neko koji sadrži na jednom mestu sve tragove od kojih se pisani tekst sastoji. Zbog
toga je prezira vredno kada se novo pisanje osuđuje u ime humanizma koji se
licemerno pretvara u šampiona prava čitalaca. Klasična kritika nikada nije
posvetila nikakvu pažnju čitaocu; za tu /kritiku/ pisac je jedina osoba u
književnosti. Počinjemo odbijati da nas vuče za nos dobro društvo arogantnim,
satiričnim optužbama u prilog onome što samo to društvo ostavlja po strani,
ignoriše, guši ili uništava; znamo da, ako pisanju treba dati budućnost, moramo
odbaciti mit: rođenje čitaoca mora se dogoditi uz cenu smrti Autora.
Izvornik: Scribd
Više na temu Smrt autora na linku Bunpereis
